Agresivnost kod demencije: kako razumeti promene ponašanja

Promene ponašanja kod demencije nisu promena karaktera osobe

Demencija vremenom može uticati na sposobnost osobe da pamti, razume situaciju, obrađuje informacije, komunicira i reguliše emocije. U srednjim i kasnijim fazama kod nekih ljudi mogu se javiti nemir, ponavljanje radnji, lutanje, noćno buđenje, sumnjičavost, deluzije, halucinacije i verbalna ili fizička agresivnost.

To ne znači da će se sve ove promene javiti kod svake osobe sa demencijom.

Jednako je važno da novonastalo ponašanje ne postane nova etiketa za osobu.

Ako je majka počela da viče dok joj pomažete da se presvuče, to ne znači nužno da je „postala agresivna“. Možda više ne razume zbog čega joj neko skida odeću. Možda osobu koja joj pomaže u tom trenutku ne prepoznaje. Možda joj je hladno, nešto je boli ili oseća da joj neko oduzima kontrolu nad sopstvenim telom.

Ako pokušamo da situaciju posmatramo iz njene perspektive, reakcija može postati razumljivija: nepoznata ili trenutno neprepoznata osoba prilazi, govori nešto što nije sasvim jasno i počinje da joj skida odeću. Guranje ruke ili vikanje tada mogu biti pokušaj samoodbrane.

To ne čini situaciju jednostavnom, ali menja način na koji joj pristupamo.

U kojoj fazi demencije se javljaju agresivnost i promene ponašanja?

Ne postoji jedna faza demencije u kojoj će svaka osoba postati agresivna, nemirna ili sumnjičava. Demencija se kod različitih ljudi razvija različito, a ponašanje zavisi i od tipa demencije, opšteg zdravstvenog stanja, sposobnosti komunikacije, okruženja i načina na koji se osobi pruža pomoć.

Kako bolest napreduje, sposobnost razumevanja situacije i izražavanja potreba može slabiti. Zbog toga kod nekih osoba u srednjim i kasnijim fazama postaju izraženiji nemir, ponavljanje radnji, lutanje, sumnjičavost, odbijanje pomoći, halucinacije ili agresivno ponašanje.

Međutim, veoma je važno razlikovati postepenu promenu koja prati napredovanje demencije od nagle promene ponašanja.

Ako osoba koja je do juče bila relativno mirna iznenada postane izrazito konfuzna, uznemirena ili agresivna, ne treba odmah zaključiti da je „demencija prešla u novu fazu“. Uzrok može biti zdravstveni problem koji zahteva procenu.

Agresivnost kod demencije često je poslednja karika u lancu

Porodica najčešće vidi završnu reakciju: vikanje, psovanje, udaranje rukom o sto, guranje, odbijanje pomoći ili pokušaj da osoba nekoga udari.

Ali pre toga se možda dogodilo mnogo stvari.

Osoba je loše spavala. Ne može da pronađe toalet. Žedna je, ali ne ume da traži vodu. Televizor radi glasno dok nekoliko ljudi razgovara. Neko je već nekoliko puta ispravlja. Pokušava da uradi nešto što je celog života radila bez problema, ali sada ne uspeva.

Na kraju nastaje reakcija koju porodica vidi kao „agresiju“.

Zato je korisno posmatrati šta se događalo pre promene ponašanja.

Da li se agresivnost javlja u određeno vreme dana? Tokom kupanja? Pred spavanje? Kada ima mnogo ljudi? Kada se od osobe traži da uradi nešto što više ne razume? Kada je umorna?

NHS preporučuje da porodica, kada je potrebno, čak vodi kratke beleške tokom jedne do dve nedelje kako bi uočila ponavljajući obrazac i moguće okidače.

Ponekad tek tada postane jasno da ono što izgleda kao nasumično ponašanje zapravo ima vrlo predvidljiv obrazac.

Prvo proverite da li postoji fizički razlog

Mogući uzroci uključuju bol, infekciju, zatvor, potrebu za odlaskom u toalet, žeđ, nelagodnost ili neželjene efekte nekih lekova.

Osoba koja može jasno da komunicira reći će:

Osoba sa uznapredovalom demencijom možda će postati razdražljiva, stalno ustajati, odbijati obrok ili burno reagovati kada je neko dodirne.

Posebno treba obratiti pažnju na naglu konfuziju. Delirijum može nastati zbog infekcije, poremećaja šećera, lekova, moždanog udara i drugih akutnih stanja i zahteva brzu medicinsku procenu.

Zato nova, nagla ili veoma izražena promena ponašanja nije situacija u kojoj treba samo pokušavati da se osoba „smiri“.

Prvo treba razmišljati i o zdravstvenom uzroku.

Kada osoba više ne može da objasni šta joj smeta

Kako verbalna komunikacija postaje teža, ponašanje sve više može preuzimati ulogu jezika.

Osoba stalno ustaje jer treba u toalet.
Skida džemper jer joj je vruće.
Odbija da sedne jer joj stolica ne odgovara.
Prati supružnika iz sobe u sobu jer se oseća nesigurno kada ga ne vidi.
Stalno pita „Kada idemo?“ jer ne razume gde se nalazi.
Viče tokom kupanja zato što joj je hladno ili se oseća izloženo.

U takvim situacijama nije dovoljno pokušavati da zaustavimo ponašanje. Potrebno je zapitati se koja potreba stoji iza njega.

Ponekad je odgovor vrlo jednostavan: voda, toalet, manje buke, promena položaja ili nekoliko minuta odmora.

Ponekad nije.

Ali čak i kada ne pronađemo uzrok odmah, odnos prema osobi se menja kada njeno ponašanje počnemo da posmatramo kao mogući oblik komunikacije.

Raspravljanje sa osobom sa demencijom uglavnom ne pomaže

Naš prirodan odgovor kada neko kaže nešto što nije tačno jeste da ga ispravimo.

Ali osoba sa demencijom možda ne pamti prethodna tri razgovora. Za nju je novčanik upravo nestao, a osećaj da ga je neko uzeo može biti potpuno stvaran.

Što više pokušavamo da dokazujemo činjenice, osoba može postati sve uznemirenija jer oseća da je niko ne razume.

Mnogo više pomaže odgovoriti na emociju:

Time ne potvrđujemo da je novčanik ukraden. Potvrđujemo da vidimo njenu zabrinutost.

Stručne preporuke kod agresivnog ponašanja takođe savetuju da se izbegavaju konfrontacija i nepotrebno raspravljanje, a da se više pažnje posveti tome šta je osobu uplašilo ili uznemirilo.

Ton kojim govorimo ponekad je važniji od samih reči

Osoba sa demencijom možda više ne može da obradi dugu rečenicu, ali može vrlo dobro da registruje ton glasa, napet izraz lica ili brzinu kojom joj neko prilazi.

Kada smo umorni i isto pitanje smo čuli dvadeset puta, nije lako odgovoriti dvadeset prvi put istim strpljenjem.

To je ljudski.

Ali osobi koja ne pamti prethodnih dvadeset odgovora pitanje je svaki put novo.

Zato u komunikaciji često pomažu kraće i jasnije rečenice, jedan zahtev u jednom trenutku i dovoljno vremena da osoba odgovori ili završi pokret.

Pa tek onda sledeći korak.

Kada je osoba već uznemirena, dodatna objašnjenja i požurivanje mogu samo povećati opterećenje.

Nemir kod demencije ne mora izgledati kao agresivnost

Promene ponašanja nisu uvek burne.

Osoba može stalno šetati od vrata do prozora, premeštati stvari, otvarati fioke, pokušavati da izađe ili pratiti supružnika po stanu. Neko postaje mnogo nemirniji predveče. Neko ponavlja istu rečenicu ili pitanje.

Porodica prirodno pokušava da to zaustavi:

Ali prvo treba razmisliti čemu ponašanje služi.

Možda osoba ima potrebu za kretanjem. Možda nešto traži. Možda se oseća nesigurno kada ne vidi člana porodice. Možda u određeno doba dana misli da treba da ode na posao na koji je svakog jutra odlazila tokom nekoliko decenija.

Ako određeno ponašanje nije opasno, nije uvek potrebno sprečiti ga po svaku cenu.

Nekada je bolji cilj da se ono učini bezbednijim, a zatim da se pažnja osobe postepeno preusmeri na nešto drugo.

Halucinacije kod demencije i sumnjičavost – zašto se javljaju?

Halucinacije kod demencije ne javljaju se kod svake osobe niti kod svih vrsta demencije podjednako. Češće su, na primer, kod demencije sa Levijevim telima, ali se mogu javiti i kod Alchajmerove bolesti i drugih stanja.

Halucinacija znači da osoba vidi, čuje ili na drugi način doživljava nešto što nije prisutno. To nije isto što i pogrešno tumačenje realnog prizora. Osoba, na primer, može tamnu prostirku protumačiti kao rupu u podu ili odraz u ogledalu kao drugu osobu. Mogu se javiti i deluzije — čvrsta uverenja koja ne odgovaraju stvarnosti, poput uverenja da neko krade stvari ili da joj ljudi oko nje žele zlo.

Za porodicu su ovakve promene posebno teške kada su upravo oni predmet optužbi.

Majka koja ne može da pronađe prsten može zaključiti da ga je ćerka uzela.

Osoba koja nekoliko trenutaka ne prepoznaje svog supruga može doživeti čoveka pored sebe kao stranca koji se nalazi u njenoj kući.

Porodici je važno da zna da takva tvrdnja nije objektivni sud o njihovom odnosu niti dokaz da se promenilo ono što je osoba osećala prema njima.

U tim trenucima obično više pomažu smiren ton, uveravanje da je osoba bezbedna i preusmeravanje pažnje nego pokušaj da se činjenice dokažu.

Ako su halucinacije nove ili naglo izražene, potrebno je razgovarati sa lekarom jer mogu biti povezane i sa infekcijom, delirijumom, drugim zdravstvenim stanjima ili nekim lekovima.

Kako reagovati kada se javi agresivnost kod demencije?

Kada se javi agresivna reakcija, prvi cilj nije dokazati ko je u pravu niti naterati osobu da posluša. Važnije je smanjiti uznemirenost i sačuvati bezbednost svih koji su prisutni.

Ako, na primer, kupanje izazove snažan otpor, a ne postoji hitan razlog da se mora završiti upravo tada, ponekad je bolje prekinuti i pokušati kasnije.

U trenutku agresivne epizode najčešće pomaže nekoliko principa:

• govorite mirno i sporije i ne podižite glas;
• ne pokušavajte da silom dokazujete da osoba nije u pravu;
• ostavite dovoljno ličnog prostora i ne prilazite naglo;
• smanjite buku, broj ljudi i druge izvore stimulacije;
• proverite da li osobu nešto boli, da li je gladna, žedna ili joj je potreban toalet;
• kada je moguće, preusmerite pažnju na nešto poznato ili prijatno;
• ako situacija postaje fizički opasna, udaljite se na bezbedno mesto i potražite pomoć.

Ovo su u skladu sa preporukama da se prvo traže mogući fizički i okolinski uzroci uznemirenosti i koriste nefarmakološki pristupi.

Smiren pristup ne znači da član porodice treba da ostane u situaciji u kojoj može biti povređen.

Bezbednost važi za sve.

Lekovi za smirenje kod demencije – zašto nisu prvi odgovor

Kada su agresivnost, nemir ili noćna uznemirenost izraženi, porodica sasvim razumljivo može da pita:

Lekovi u određenim situacijama imaju mesto u terapiji, ali nije dobro svaku promenu ponašanja automatski pokušavati rešiti sedacijom.

Prema smernicama britanskog Nacionalnog instituta za zdravstvo i negu (NICE), kod agresivnosti, uznemirenosti i drugih promena ponašanja prvo treba proveriti moguće kliničke i okolinske uzroke, među kojima mogu biti bol, delirijum ili način na koji osoba doživljava okruženje. Antipsihotici se razmatraju samo u određenim situacijama, naročito kada postoji rizik da osoba povredi sebe ili druge ili kada doživljava ozbiljnu uznemirenost.

Šta se dešava kada je porodica stalno na oprezu?

Promene ponašanja kod demencije ne pogađaju samo osobu koja je bolesna.

Član porodice koji o njoj brine može mesecima živeti u neprekidnom stanju pripravnosti. Noću sluša da li se roditelj podigao iz kreveta. Tokom dana pokušava da predvidi šta bi moglo izazvati sledeću epizodu. Prestaje da izlazi jer se plaši da osobu ostavi samu.

Posebno su iscrpljujuće situacije kada osoba noću luta, pokušava da izađe iz kuće, odbija potrebnu negu ili fizički reaguje kada joj se pomaže.

Vremenom se čitav porodični život organizuje oko demencije.

To više nije samo „malo teži period“.

Ako jedna osoba mora 24 sata dnevno da bude dostupna, budna, smirena i fizički sposobna da reaguje, takva organizacija veoma teško može biti dugoročno održiva.

Porodice tada često mere sopstvenu privrženost količinom tereta koji su sposobne da podnesu.

To nije dobro merilo.

Kada ponašanje postaje znak da kućna nega više nije dovoljna?

Sama dijagnoza demencije nije razlog da osoba mora da bude smeštena u dom. Mnogi ljudi dugo mogu živeti kod kuće uz podršku porodice i odgovarajuću dodatnu pomoć.

Ali potrebe se menjaju.

O dodatnom nivou nege treba ozbiljno razmišljati kada osoba više ne može bezbedno da ostane sama, kada često pokušava da izađe iz kuće i gubi se, zahteva stalan noćni nadzor, fizička agresivnost predstavlja rizik za nju ili druge ili svakodnevne aktivnosti poput higijene, obroka i uzimanja terapije sve češće dovode do konflikta.

Jednako važan signal je stanje porodice.

Ako osoba koja nosi najveći deo nege više ne spava, ne može da ostavi roditelja ni nakratko, fizički ne može da obavlja potrebnu negu ili je došla do granice svojih mogućnosti, to je takođe važan deo procene.

Razgovor sa domom ne znači da je odluka o smeštaju već doneta.

To može biti samo pravovremeno informisanje o tome kakva podrška postoji ako sadašnji način nege prestane da bude održiv.

Mnogo je lakše razmotriti mogućnosti dok još postoji vreme nego čekati da ozbiljan incident, hospitalizacija ili potpuna iscrpljenost porodice donesu odluku umesto vas.

Kako organizovano okruženje može pomoći osobi sa demencijom?

Kod demencije predvidljivost mnogo znači.

Poznat raspored, miran način komunikacije, manje iznenađenja i ljudi koji dobro poznaju navike korisnika mogu smanjiti deo situacija koje izazivaju strah, konfuziju i otpor.

Cilj nije da se osoba „disciplinuje“ i prilagodi identičnom rasporedu kao svi ostali korisnici.

Dobra nega pokušava da prepozna individualne obrasce.

Ako se korisnik gotovo svakog dana uznemiri predveče, to treba primetiti.

Ako kupanje ujutru prolazi bez problema, dok uveče izaziva veliki otpor, vreme se može prilagoditi.

Ako osobu umiruje određena muzika, šetnja ili razgovor o poznatoj temi, takve informacije imaju vrednost.

Ako teško reaguje kada joj nekoliko ljudi govori istovremeno, okruženje treba pojednostaviti.

Demencija menja sposobnosti osobe.

Ne briše njenu životnu istoriju, karakter, navike i potrebu za poštovanjem.

Kako Vila Košuta pristupa promenama ponašanja kod osoba sa demencijom?

Kod prijema korisnika sa demencijom nije dovoljno znati samo dijagnozu.

Važno je upoznati čoveka.

Kako je izgledao njegov dan pre dolaska? Kada ustaje? Šta voli da jede? Kako reaguje kada mu neko pomaže? Postoji li deo dana kada je nemirniji? Šta porodica već zna da ga umiruje? Koje situacije kod kuće obično izazivaju otpor?

Takve informacije omogućavaju da se ponašanje ne posmatra izolovano kao „problem“, već u kontekstu konkretne osobe.

U Vili Košuta pristup korisnicima sa demencijom zasniva se na individualnoj nezi, strpljenju, praćenju promena i komunikaciji sa porodicom. Kada se pojave nemir, otpor ili značajna promena ponašanja, važno je sagledati šta je prethodilo reakciji, postoji li fizička nelagodnost ili zdravstvena promena i može li se nešto u načinu pristupa ili okruženju prilagoditi.

Porodica je u tom procesu važan partner jer poznaje osobu mnogo pre nego što se pojavila demencija.

Takve informacije ne postoje u zdravstvenom kartonu, a kod osobe sa demencijom mogu napraviti veliku razliku u svakodnevnoj nezi.

Čovek iza ponašanja

Verovatno najvažnija stvar koju možemo da naučimo kada brinemo o osobi sa demencijom jeste da ne dozvolimo da teško ponašanje postane njen novi identitet.

Čovek koji viče nije samo „agresivan korisnik“.

Žena koja nekoliko puta pokušava da izađe nije „problematična“.

Osoba koja tvrdi da joj neko krade stvari nije „bezobrazna“.

Iza ponašanja je čovek čiji mozak sve teže organizuje informacije iz sveta oko sebe i koji pokušava da se snađe sa sposobnostima koje još ima.

To ne znači da se svaka agresivna epizoda može sprečiti niti da su sve situacije jednostavne. Nekada je potrebna zdravstvena procena, promena terapije koju određuje lekar, veći nivo nadzora ili profesionalna nega.

Ali način na koji postavimo prvo pitanje mnogo menja način na koji ćemo reagovati.

U tome počinje dobra nega osobe sa demencijom — u pokušaju da razumemo ono što ona sve teže može da nam objasni sama.